Јесте ли знали да у Новом Саду постоји улица Браће Јовандића? Може вам се учинити да су то нека браћа партизани, или неки уметници, или неки добротвори који су оставили имање граду. Ништа од тога. Покушао сам да сазнам ко су они били и прича ми је заледила крв у жилама. Низ:
Јелена-Јелка и Ђурица Јовандић живели су у тадашњој Пирошкој улици у Јованском крају, делу Н.Сада названом по капели Св. Јована која се ту налазила. Св. Јован ће, испоставиће се, обележити ову породицу и заувек је поставити у трагичну историју српског народа.
Ђурица је умро млад, убрзо по рођењу најмлађег сина. Јелка се бринула о петорици њихових синова, петорици јабланова. Бавили су се земљорадњом. Гајила их је, правила од њих људе онако како је најбоље умела. Учила их које су вере и нације. Учила их православљу.
Дошао је рат. Нови Сад је додељен “Великој Мађарској”. Услови за Србе и Јевреје су постали тешки. Дошла је и 1942. Власти су све више стезале омчу око врата. 19. јануара те 1942., на Богојављење, Јелка је уснила Светог Јована који јој је рекао: “Дошао сам да покупим своје стадо.”
23. јануара су у пола осам ујутру из правца Вашаришта почели да допиру пуцњи и бивали су све ближи њиховој кући. Живко је радио у пивари. Власник му је рекао какво се зло спрема и он је потрчао својој кући, мајци и браћи.
Дошли су војници, питали најстаријег брата, Милорада, које су вере. Он је одговорио да су православне. Тада су их све извели у двориште, најмлађег Бору дигли из кревета, а мајку су на силу убацили у кућу и један војник је држао врата да не би изашла.
Синови су викали, дозивали мајку, молили за помоћ. – Мајко, спасите нас! Била је вика, галама. Одјекнули су пуцњи. Момци се више нису чули. Њихова тела су спаковали на колица и однели на обалу Дунава, на прелепу плажу Штранд.
Тамо су стајале колоне људи, које су доводили до рупе у леду, негде изнад реке и живе их, везане, бацали унутра, под лед. Тела браће Јовандић и осталих који су убијени по граду бачена су такође у Дунав.
Била је то велика акција, касније названа “Новосадска рација”, када је на простору од Н. Сада до ушћа Тисе у Дунав, у такозваној Шајкашкој области убијено скоро 4000 људи. Споменик је подигнут на кеју наспрам Петроварадина, тамо где није било убистава.
Када су војници отишли, Јелка је изашла у двориште и затекла остатке масакра. Нашла је остатке лобања са косом и мозгова своје деце. Делове мозгова је сахранила, а делове лобања скупила у једну кутију.
Рат је завршен. Многи починиоци масакра су похватани. Међу њима и Јанош Тот, убица из њиховог дворишта. Суђено им је 1946. Јелка је смогла снаге да се појави на суђењу, да исприча своје страдање. Јанош Тот је стрељан.
Јелка је у дворишту своје куће засадила пет јабланова у спомен својим синовима – мученицима. Поживела је до 1977. Сахрањена је уз свога Ђурицу, на Алмашком гробљу, а на споменику су и њени синови, њени јабланови. Сахрањена је са кутијом у којој су била њена деца.
Кућа је срушена, јабланови посечени. Ту је широки булевар и вишеспратнице. Јелка је изјавила да је опростила убицама своје деце, а Новосађани дуго година после рације нису јели дунавску рибу. Недавно су покушали да поставе споменик “невиним жртвама”, па и Тоту, али није успело.
У Новом Саду постоји и легенда да је на месту њихове куће једна жалосна врба, коју зову Врбом мајке Јовандића. Врба није на том месту, али понека добра душа дође и положи букет цвећа уз њу.
Српско народно предање зна за многе мајке страдалнице које су надживеле своју децу уморену мученичком смрћу. Многа је српска мајка оплакала и закукала над својом децом. Упамтимо браћу Јовандиће: Милорада 28 Саву 26 Пају 24 Живка 20 и Бору 15! Упамтимо Јелку, мајку мученицу!
Ево једног лепог текста који је написао историчар Ђорђе Србуловић: Сканија Јелке Јовандић
Скинија Јелке Јовандић
